Eto, i to se do­go­di­lo. Go­spo­da­ri ra­ta iz No­be­lo­vog ko­mi­te­ta od­lu­či­li su da po­ka­žu ka­ko su oni, upr­kos ge­net­skom mu­dro­ser­stvu, ipak sta­rač­ki po­ga­ne gla­ve ko­je umi­ju da uda­ra­ju i ni­sko i vi­so­ko! Bo­ga­mi, ovog ok­to­bra je­su se po­ka­za­li kao vr­hov­ni kr­sta­ši. Jer, do­di­je­li­ti No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost Bo­bu Di­la­nu – naj­u­ti­caj­ni­jem (či­taj: naj­re­vo­lu­ci­o­nar­ni­jem!) ro­ken­ro­le­ru, i umjet­ni­ku či­ji je sta­tus „pr­vi is­pod Bo­ga“ – je­ste di­na­mit­na stra­te­gi­ja ko­ja ras­tu­ra po­ret­ke po ver­ti­ka­li i ho­ri­zon­ta­li, i to na vi­še ni­voa.
I eto šta je do­ži­vio: da mu pod sta­re da­ne do­ko­ne mo­zgo­nje iz­no­va mr­cva­re pje­sme i ot­kri­va­ju ne­ka no­va, skri­ve­na zna­če­nja, ko­ja su svo­je­vre­me­no do­ve­la do ot­kri­ća ka­ko za­gri­že­ni pa­ci­fi­sta Di­lan taj­no na­o­ru­ža­va izra­el­sku ar­mi­ju!
Naj­pri­je, od­mah je živ­nu­la hro­nič­no mr­tvo­sa­na aka­dem­ska za­jed­ni­ca i kre­nu­la je be­smi­sle­na de­ba­ta o to­me šta je „son­gwri­ter“ a šta je „po­et“. A ta­kvi kru­žo­ci je­su ne sa­mo po­jav­na su­šti­na aka­de­mi­zma, ne­go i nje­go­va fi­nan­sij­ska ži­la-ku­ca­vi­ca i po­tvr­da vi­so­kog mje­sta u si­ste­mu bu­džet­ske du­hov­no­sti. Već po­sle dvo­dnev­nog le­le­ka­nja o ugro­že­no­sti „sve­tač­kog ka­rak­te­ra po­e­zi­je“ i „ri­zi­ku ši­re­nja po­pu­li­zma“ u je­di­noj pre­o­sta­loj oazi po­tro­šač­ke, su­per­ma­te­ri­ja­li­stič­ke pu­sti­nje – po­sta­je ba­rem ma­lo ja­sni­je za­što je Di­lan od svih „jav­nih rad­ni­ka“ od­u­vi­jek naj­vi­še mr­zio tzv. „di­la­no­lo­ge“!
Ta­ko­đe, ova neo­če­ki­va­na od­lu­ka, to­tal­no iz­van do­sa­da­šnjih no­be­lov­skih pra­vi­la, je­ste po­ru­ka evrop­skog in­te­lek­tu­al­nog kre­ma ku­va­ri­ma ame­rič­ke pi­te. A po­ru­ka gla­si: Mo­žda je Evro­pa za­i­sta po­sta­la ame­rič­ka ko­lo­ni­ja i tam­pon-zo­na za ru­sku po­šast, ali je i ta­kva, raz­ni­za­na i ha­o­tič­na, u bo­ljem sta­nju od iz­di­šu­ćeg, de­fi­nitvno skon­ča­nog „ame­rič­kog sna“.
Re­al-po­li­ti­ka „po­sled­nje Ve­li­ke si­le“ uni­šti­la je onu Ame­ri­ku u ko­joj je je­di­no i mo­gao da na­sta­ne Bob Di­lan, kao i svi nje­go­vi uči­te­lji i he­ro­ji, od Ro­ber­ta Džon­so­na i Čar­li­ja Pa­to­na do Vu­di­ja Ga­tri­ja i Hen­ka Vi­li­jam­sa. Na­pra­sno ot­kri­će va­žno­sti Di­la­no­ve po­e­zi­je je­ste zlu­ra­do pod­sje­ća­nje No­be­lo­vog ži­ri­ja ka­ko je Ame­ri­ka Er­ne­sta He­min­gve­ja i Rej­mon­da Kar­ve­ra ovih da­na pod­jed­na­ko mr­tva baš kao i Ame­ri­ka Fle­ne­ri O’Ko­nor i Vi­lje­ma Fok­ne­ra ili, pak, Ame­ri­ka Rej­mon­da Čen­dle­ra i Dže­ka Ke­ru­a­ka.
Na­rav­no, kao što to zah­ti­je­va po­li­tič­ka ko­rekt­nost (re­li­gi­ja ko­ju šved­ski geng usrd­no upra­žnja­va i pro­pa­gi­ra) glav­na me­ta ove „pre­vrat­nič­ke“ od­lu­ke je­ste sam Di­lan.
Nje­go­va ne­pro­va­lje­na mi­to­lo­gi­ja od kr­vi i me­sa, no­tor­no ot­pad­ni­štvo, pre­o­bra­će­nič­ko re­be­li­jan­stvo, bes­kraj­ni avan­tu­ri­zam, ne­pri­sta­ja­nje na bi­lo ka­kve ka­no­ne, de­spe­ra­do­ska ha­ri­zma – sve to će u oči­ma svjet­ske jav­no­sti bi­ti ne­u­tra­li­sa­no i ste­ri­li­sa­no ovom naj­pre­sti­žni­jom i naj­kom­pro­mi­to­va­ni­jom na­gra­dom, a do­sad ne­do­dir­lji­vi Di­lan će po­sta­ti za­slu­žni gra­đa­nin svi­je­ta, dvor­ski pje­snik, mi­lje­nik eli­te, ve­li­či­na ko­joj će za ži­vo­ta po­di­ći spo­me­nik u sr­cu Vol stri­ta, kao i is­pred sva­ke ame­rič­ke am­ba­sa­de, uklju­ču­ju­ći i one u Bag­da­du i Ka­bu­lu. Sva­ka­ko, ova ope­ra­ci­ja pri­pi­to­mlja­va­nja bi­će do kra­ja uspje­šna je­di­no pod uslo­vom da va­ga­bund iz Mi­ne­so­te pri­hva­ti po­nu­đe­nu po­čast. Otu­da dvo­smjer­na na­pe­tost ko­ja se ši­ri iz štok­holm­skih sa­lo­na: dok se pra­vo­vjer­ni Di­la­no­vi sled­be­ni­ci mo­le ro­ken­rol bo­go­vi­ma da nji­hov Ve­li­ki Vrač od­bi­je (nje­mu istin­ski ne­po­treb­no!) ul­tra­pro­fi­ta­bil­no pri­zna­nje (isled­nič­ko ko­li­ko i pri­god­no!), do­tle no­be­lov­ske Ko­mi­te­tli­je vr­še svo­je vu­du ob­re­de po­ku­ša­va­ju­ći da umi­lo­sti­ve naj­mi­ste­ri­o­zni­jeg Gu­rua ko­jeg je ljud­ska sa­o­sje­ćaj­nost ika­da stvo­ri­la.
Iskre­no, ono što ovu si­tu­a­ci­ju či­ni dra­ma­tič­ni­jom od ame­rič­kih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra je­ste Di­la­no­va le­gen­dar­na ne­pred­vi­dlji­vost i ću­dlji­vost do­stoj­na naj­hi­ro­vi­ti­jih su­per­sta­ro­va iz zlat­ne ere Ho­li­vu­da.
Ge­ron­to­lo­ška No­bel-ma­fi­ja, na pr­vi po­gled, igra na si­gur­no. Elem, pri­je ove sen­za­ci­o­nal­ne od­lu­ke ko­jom je Šved­ska aka­de­mi­ja, za­pra­vo, na­gra­di­la sa­mu se­be, pri­ka­zu­ju­ću svo­ju „kre­a­tiv­nu to­le­rant­nost“ i is­ku­plju­ju­ću se za či­tav čo­por bez­vri­jed­nih pi­ska­ra­la ko­ji­ma su uru­či­va­li mi­li­on­ski ček mno­go po­sled­njih go­di­na, ne­po­bit­na je či­nje­ni­ca da je mu­ši­ča­vi Di­lan već pri­mio na de­se­ti­ne po­ča­snih dok­to­ra­ta raz­li­či­tih ve­le­um­nih in­sti­tu­ci­ja, a pri­je ne­ku go­di­nu je do­bio i naj­ve­će ame­rič­ko od­li­ko­va­nje „Me­da­lju za hra­brost“ (ili već ka­ko se zo­ve).
Po­vo­dom te pa­tri­ot­ske ko­laj­ne mr­mlja­ju­ćem Bo­bu se u in­ter­vjuu ma­ga­zi­nu „Rol­ling Sto­ne“ oma­kla i ne­vje­ro­vat­na glu­post ko­ju ni­ka­kva dvo­smi­sle­nost ne mo­že da oprav­da. Na­i­me, ka­zao je ka­ko mu je po­čast da bu­de u ta­ko iza­bra­nom dru­štvu ko­je či­ne Are­ta Fren­klin, B.B. King, To­ni Mo­ri­son i… Ma­dlen Ol­brajt! To­li­ko za one srp­ske de­li­je ko­ji sa­da uve­li­ko pod­je.ava­ju Hr­va­te što su se usu­di­li da tu­že Di­la­na zbog na­vod­nog an­ti­u­sta­škog go­vo­ra mr­žnje. A pritom – ko­ja đa­vol­ska iro­ni­ja! – ne­ma umjet­ni­ka ko­ji je vje­šti­je i obil­ni­je ko­ri­stio „go­vor mr­žnje“, i to na­ro­či­to u lju­bav­nim pje­sma­ma, od onog istog Di­la­na ko­ga i da­lje inert­na ma­sa do­ži­vlja­va kao bor­ca za ljud­ska pra­va i hu­ma­ni­tar­nog ope­ra­tiv­ca sa gi­ta­rom. Ali to je tek je­dan u bes­ko­nač­nom ni­zu ne­spo­ra­zu­ma ko­ji je obi­lje­žio naj­va­žni­ju i naj­plo­do­no­sni­ju ka­ri­je­ru u umjet­no­sti 20. vi­je­ka.
U tom kon­tek­stu, pri­hva­ta­nje No­be­lo­ve na­gra­de bi bio tek još je­dan od Di­la­no­vih kon­tro­verz­nih po­te­za ko­ji su iza­zi­va­li zgra­ža­va­nje nje­go­vih obo­ža­va­la­ca iz li­be­ral­nih 60-ih – po­put re­kla­mi­ra­nja žen­skog do­njeg ve­ša, ame­rič­kih auto­mo­bi­la, ili apo­ka­lip­tič­nog pro­pa­gi­ra­nja hri­šćan­skog fun­da­men­ta­li­zma. Ako je pri­hva­tio mu­zič­kog „Oska­ra“, ne­ko­li­ko „Gre­mi“ na­gra­da, fran­cu­ski „Or­den Ča­sti“ (Mi­te­ran mu ga je svo­je­ruč­no obje­sio oko vra­ta) za­što on­da ne bi pri­hva­tio i No­be­lo­vu na­gra­du, i mo­žda još uz­gred za­tra­žio da mu da­ju i onu lo­vu ko­ju je Pa­ster­nak bio pri­nu­đen da vra­ti, a u ime pje­snič­ke so­li­dar­no­sti i sla­vlje­nja slo­bo­de pje­va­nja ko­je pod­ra­zu­mi­je­va uzi­ma­nje i da­va­nje. Zvu­či vam kao de­gu­tant­no pre­tje­ri­va­nje?
Pod­sje­ti­ću vas na je­dan bi­za­ran do­ga­đaj ko­ji ni­ko ni­je oci­je­nio kao skan­dal. Pri­je dvi­je de­ce­ni­je „po­no­vo­ro­đe­ni“ Di­lan je u Va­ti­ka­nu odr­žao kon­cert za pa­pu Jo­va­na Dru­gog. Ka­da se, po­sle dva­de­se­tak mi­nu­ta, polj­ski pa­pa uspa­vao, Bob je hlad­no­krv­no pre­ki­nuo svir­ku, i po ko zna ko­ji put se po­ka­zao kao vjer­nik ko­ji vje­ru­je is­klju­či­vo u se­be. I šta se po­sle sve­ga uop­šte još mo­že iole su­vi­slo ka­za­ti o Di­la­nu Bo­bu, ino­va­to­ru i tra­di­ci­o­na­li­sti, ko­ji je na vr­hun­cu sla­ve pro­gla­sio Smo­ki­ja Ro­bin­so­na za „naj­ve­ćeg ži­vog ame­rič­kog pje­sni­ka”, i ko­ji ni­ka­da ni­je pre­stao da se kla­nja „pje­sni­ci­ma-me­đa­ši­ma” po­put Vi­li­ja Dik­so­na i Ča­ka Be­ri­ja. Što će sa­mo iza­zva­ti još ve­ću pa­ni­ku u zva­nič­noj knji­žev­noj hi­je­rar­hi­ji…
Čak i bez ove no­be­lov­ske ta­ra­pa­ne, „slu­čaj Di­lan” je ne­ra­zr­je­ši­va enig­ma, je­din­stve­ni pri­mjer ka­ko je da­ro­vi­ti in­di­vi­du­a­lac po­bi­je­dio si­stem ba­zi­ran na vam­pi­ri­zmu i en­tro­pi­ji, ko­li­ko i na pot­ku­plji­va­nju i po­ko­ra­va­nju. Jed­no­stav­no, ne po­sto­ji mr­vi­ca ener­gi­je u Di­la­no­vom ži­vo­tu ko­ju mu je ne­ko dru­gi isi­sao. Po­sve­će­nik po­sve­ćen svo­jim sno­vi­ma na na­čin ko­ji ljud­ski ego ne po­zna­je. Na­zo­vi­te ga ge­ni­jem ili pla­gi­ja­to­rom, ma­he­rom sa sti­lom ili pro­ra­ču­na­tim me­di­o­kri­te­tom, maj­sto­rom in­tu­i­ci­je ili la­žnim pro­ro­kom – ne­ma na­či­na da se pro­nik­ne u TO.
„Ne­mam poj­ma o če­mu se ra­di u mo­jim pje­sma­ma“, ova­ko gla­si nje­go­va man­tra: je­di­na taj­na ko­ju je po­di­je­lio sa na­ma. Ovo ni­je se­bič­no ma­ni­pu­li­sa­nje, ni­ti mi­sti­fi­ka­tor­ska po­za. Ovo je li­je­na, u ne­ko­li­ko ri­je­či is­ci­je­đe­na is­po­vi­jest auto­ra ko­ji je pi­šu­ći i pje­va­ju­ći to­li­ko du­bo­ko po­to­nuo u svo­je pje­sme da vi­še ni­ka­da ni­je mo­gao da se vra­ti odan­de. Ali, čo­vjek zva­ni Ali­as ta­ko ne­što ni­ka­da ne bi ni po­že­lio, zar ne?
I za­to je­dva če­kam da ču­jem ka­ko u bli­zi­ni Hi­per­bo­re­je, na go­spe­lov­skoj ce­re­mo­ni­ji, ostar­je­li dvoj­nik ni­ma­lo po­kaj­nič­ki brun­da o „svi­je­tu bez Di­la­na” i pje­sma­ma ko­je se ne pi­šu već se hva­ta­ju u va­zdu­hu – uglav­nom iz­nad Del­te Mi­si­si­pi­ja i Auto­pu­ta 61. Ta­mo gdje je ve­li­ki, po­koj­ni Ta­uns Van Zant jed­nom pri­mi­je­tio, iz­me­đu dvi­je par­ti­je po­ke­ra: „Bob Di­lan je iz­mi­slio svoj po­sao“.
wwwbu­ka.com

Autor: Zo­ran Ći­rić